PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Velj­ko je član ju­go­slo­ven­skog od­bo­ra (po­kret za ju­go­slo­ven­sko uje­di­nje­nje) i pred­sjed­nik Udru­že­nja Sr­ba emi­gra­na­ta iz Voj­vo­di­ne i Hr­vat­ske u Že­ne­vi. Bio je, za­pra­vo, pred­stav­nik Voj­vo­di­ne u Ju­go­slo­ven­skom od­bo­ru. Ve­o­ma je ak­ti­van u na­ci­o­nal­nim po­slo­vi­ma, i kao pi­sac, i kao či­nov­nik pri srp­skom kon­zu­la­tu. Za­pi­su­je: „Osam­na­e­ste u pro­lje­će, iz Fran­cu­ske pre­ko Ita­li­je na Krf. To je: za če­tr­de­set sa­ti iz pa­ri­skog pro­lje­ća u rim­sko lje­to pa u ka­la­bri­sku pri­pe­ku. Ta čud­na na­ša pu­to­va­nja! Ni­ko vi­še ni­je u sta­nju da ih opi­še...”
Rat se bli­ži kra­ju. Po­čet­kom no­vem­bra ka­pi­tu­li­ra­le su jed­na za dru­gom cen­tral­ne si­le: naj­pri­je Bu­gar­ska, pa Tur­ska, Austro­u­gar­ska i 11. no­vem­bra Nje­mač­ka. Ti­me je Pr­vi svjet­ski rat bio za­vr­šen. Upra­vo tog da­na Ma­ra iz Gre­no­bla svo­me dra­gom po­ru­ču­je u Pa­riz, u ho­tel „Ma­di­son”, 48 rue des Champs: „Velj­ko moj, ša­ljem Ti opet ma­lo ko­la­ča da bi što bo­lje za­sla­dio ovaj ve­li­ki dan. Ov­dje je ra­dost ko­lo­sal­na. Uli­ce su is­ki­će­ne, svi­jet lud od uzru­ja­nja, to­po­vi pu­ca­ju! A i ja sam isto ta­ko. Sva drh­tim od ra­do­sti. Sad ću ši­ti ve­li­ku na­šu za­sta­vu, sa nat­pi­som „Ju­go­sla­vi­ja”, za ve­če­ra­šnje ma­ni­fe­sta­ci­je. I zvo­na su sad po­če­la zvo­ni­ti. Šta li Ti tek u Pa­ri­zu vi­diš...” A u Pa­ri­zu Velj­ko ko­ri­sti sva­ki slo­bo­dan tre­nu­tak da obi­đe tek otvo­re­ne mu­ze­je, na­ro­či­to ne iz­bi­ja iz Lu­vra.
U Pa­riz, na za­sje­da­nje mi­rov­ne kon­fe­ren­ci­je, do­šao je Va­sa Sta­jić. Velj­ko 23. ja­nu­a­ra 1919, go­di­ne pi­še Ma­ri: „... Da­nas je do­šao Va­sa Sta­jić. Još me ni­je na­šao. Pa­riz je ve­li­ki, a ja ne­mam ve­ze s Pa­ši­će­vim ge­ne­ral­nim šta­bom, pa mi tek sa­da ja­vi­li, a nje­mu ni­je­su da­li adre­su. Na­ći ću ga ve­če­ras. Pi­sa­ću ti šta sve od nje­ga ču­jem...”
Če­sto je sa Iva­nom Me­štro­vi­ćem, ugled­nim va­ja­rom, ko­ji je me­đu naj­u­gled­ni­jim lič­no­sti­ma oku­plje­nim oko Ju­go­slo­ven­skog od­bo­ra. Ma­ra je po­čet­kom lje­ta sti­gla u Be­o­grad, u svo­ju, sa­da Đev­đe­lij­sku uli­cu. Sti­že i Velj­ko u ju­nu u do­mo­vi­nu, po­sli­je tri go­di­ne stan­stvo­va­nja. Pri­želj­ku­je po­sla­nič­ko mje­sto u Bu­dim­pe­šti, ali do­bi­ja po­sta­vlje­nje u Od­sje­ku za Ba­nat, Bač­ku i Ba­ra­nju Mi­ni­star­stva pro­svje­te Kra­lje­vi­ne Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca, u No­vom Sa­du. Pri­hva­ta se ovog po­sla bez odu­še­vlje­nja. Po­čet­kom no­vem­bra obra­ća se na­čel­ni­ku Odje­lje­nja za umjet­nost i knji­žev­nost pri Mi­ni­star­stvu pro­svje­te.
Mi­ni­star je u dru­goj po­lo­vi­ni no­vem­bra 1919. go­di­ne do­nio od­lu­ku da se Velj­ku Pe­tro­vi­ću po­mog­ne sa 1.000 di­na­ra, iz dr­žav­nog bu­dže­ta za 1919/20. go­di­nu. Vi­jest iz mi­ni­star­stva sti­gla je uoči sa­mog vjen­ča­nja. U ne­dje­lju, 20. no­vem­bra 1919. go­di­ne, u Ku­li, rod­nom mje­stu Ma­ri­ne maj­ke, bi­la je svad­ba. Vjen­ča­li su se Ma­ra i Velj­ko, a u če­lo sto­la sje­dio je nje­gov otac, se­dam­de­set­sed­mo­go­di­šnji Ge­ra­sim. A on­da, po­sli­je bo­ga­tog pre­čan­skog do­ruč­ka, fi­ja­ke­rom do Vr­ba­sa, pa pe­štan­skim vo­zom do No­vog Sa­da, gdje je bi­lo Velj­ko­vo na­mje­šte­nje.
U No­vom Sa­du iz­la­že svo­je sli­ke pri­ja­telj Pe­tar Do­bro­vić. U li­stu Slo­bo­da Velj­ko pi­še na­ja­vu. Ka­sni­je će pi­sa­ti, po pre­se­lje­nju u Be­o­grad, o si­ja­set dru­gih umjet­ni­ka, a po­vo­dom iz­lo­žbi – o Pe­tru Ti­je­ši­ću, Ro­ma­nu Pe­tro­vi­ću, Iva­nu Ra­do­vi­ću, Lju­bi Iva­no­vi­ću, Jo­va­nu Bi­je­li­ću, Zo­ri Pe­tro­vić, Mo­ši Pi­ja­di i dru­gi­ma. Umi­re i otac Ge­ra­sim, 19. fe­bru­a­ra 1920. go­di­ne. Za no­vo­sad­sku Do­bro­vi­će­vu iz­lo­žbu pi­še pred­go­vor ka­ta­lo­gu. Iz Du­brov­ni­ka, sa La­pa­da, po­zdra­vlja ga sli­kar Va­sa Po­mo­ri­šac. Na­sto­ji da pre­đe u Be­o­grad. O toj svo­joj na­mje­ri oba­vi­je­stio je i Ada­ma Pri­bi­će­vi­ća, no­vi­na­ra u Ze­mu­nu, bra­ta ugled­nog po­li­ti­ča­ra Sve­to­za­ra Pri­bi­će­vi­ća. Adam mu 12. av­gu­sta 1920. ja­vlja da će mo­ra­ti još ma­lo pri­če­ka­ti jer je sa­da­šnja vla­da u ostav­ci. Pri­bi­će­vić mu na­po­mi­nje da će bi­ti lak­še pre­se­li­ti se ne­go obez­bi­je­di­ti stan. Ivan Ra­do­vić mu se ja­vlja iz Som­bo­ra – mo­li da po­dr­ži nje­go­vu mol­bu za sti­pen­di­ju. A on sam je­dva sa­sta­vlja kraj s kra­jem.
Velj­ko je, naj­zad, pre­mje­šten u Be­o­grad, u Mi­ni­star­stvo pro­svje­te za re­fe­ren­ta u Umjet­nič­kom odje­lje­nju, na či­jem je če­lu bio Ri­sta Oda­vić, lju­bi­telj umjet­no­sti i sam pi­sac, vla­snik ča­so­pi­sa No­va iskra. Velj­ku je da­ta u du­žnost: bri­ga o umjet­nič­kim spo­me­ni­ci­ma, a pri­je sve­ga po­pis umjet­nič­kih dje­la u Ba­na­tu, Bač­koj i Sre­mu. Mi­ni­star ga, uka­zom od 18. fe­bru­a­ra 1921. go­di­ne, po­sta­vlja na du­žnost še­fa svog ka­bi­ne­ta.
Knji­ga „Bu­nja i dru­gi u Ra­van­gra­du” iz­la­zi u iz­da­nju knji­ža­re „Na­pre­dak” u Pan­če­vu, a na­slov­nu stra­nu iz­ra­dio je Pe­tar Do­bro­vić, dok su vi­nje­te Ro­ma­na Pe­tro­vi­ća. Po­sve­ću­je je dje­di po ocu. U ča­so­pi­su „Mi­sao” Velj­ko štam­pa u na­stav­ku svo­ju ne­do­vr­še­nu pri­po­vjet­ku „Pre­su­da dr Ko­sti­ća”. Ob­ja­vlju­je knji­gu za knji­gom: „Po­mje­re­ne sa­vje­sti” (de­set pri­po­vi­je­da­ka) štam­pa naj­po­zna­ti­ji iz­da­vač Ge­ca Kon, a „Tri pri­po­vi­jet­ke” ob­ja­vlju­je Sve­ti­slav B. Cvi­ja­no­vić, „po­sled­nji iz­da­vač-ma­nu­fak­tu­ri­sta”. Knji­ža­ra „Na­to­še­vić”, u No­vom Sa­du, ob­ja­vlju­je pet­na­est pri­po­vje­da­ka Velj­ka Pe­tro­vi­ća „Is­ku­še­nje”. I, po obi­ča­ju, pr­vi pri­mje­rak po­sve­ću­je Ma­ri: „Mo­joj Ma­ri, mom ču­va­ru od svih is­ku­še­nja, njen za­hval­ni Velj­ko”.
(Na­sta­vi­će se)